Loading...
Novi Život

Novi Život

„Taj no­vi svet mo­ra bi­ti svet u ko­jem ne­će bi­ti is­ko­ri­šća­va­nja sla­bih od ja­kih, do­brih od zlih, gde ne­će bi­ti po­ni­ža­va­nja si­ro­ma­šnih od si­lo­vi­to­sti bo­ga­tih. Gde će de­la uma, na­u­ke i ve­šti­ne slu­ži­ti za­jed­ni­ci za olak­ša­nje i ulep­ša­va­nje ži­vo­ta, a ne po­je­din­ci­ma za sti­ca­nje bo­gat­stva. Taj no­vi svet ne mo­že bi­ti svet po­ni­že­nih, po­ga­že­nih, već svet slo­bod­nih lju­di i na­ro­da jed­na­kih u do­sto­jan­stvu i po­što­va­nju čo­ve­ka.“
Ni­ko­la Te­sla

Taj no­vi svet o ko­jem go­vo­ri Te­sla mo­že da se de­si je­di­no ka­da broj slo­bod­nih lju­di pre­đe od­re­đe­nu kri­tič­nu ma­su. Ov­de se ne ra­di ni o ka­kvoj re­vo­lu­ci­ji, ra­di se o evo­lu­ci­ji po­je­di­na­ca. Bu­đe­nje sve­sti je kre­nu­lo i ši­ri se sve­tom. Naj­u­spe­šni­je kom­pa­ni­je, po­put „Goo­gle“, uvi­de­le su to na vre­me i svo­jim za­po­sle­nima pru­ža­ju mak­si­mal­nu slo­bo­du. Jer slo­bo­da je naj­ja­či la­nac ko­jim mo­žeš ne­ko­ga ve­za­ti za se­be. Slo­bo­du ni­ko ne že­li da iz­gu­bi, a ona ga pod­sti­če da ra­di sa za­do­volj­stvom i pre­ko svih mo­gu­ćih gra­ni­ca.

No­vi ži­vot je ži­vot oslo­bo­đen svih pred­ra­su­da. Ži­vot u lju­ba­vi, li­šen stra­ha i ogra­ni­če­nja. Ži­vot har­mo­ni­je i stra­sti, a ne ha­o­sa i bez­na­đa. Ži­vot pot­pu­ne sve­sti, slo­bo­de, sa­o­se­ćaj­no­sti i stva­ra­la­štva.

Za po­če­tak je va­žno da zna­te da vas ni­ko ni na ­šta ne te­ra, sve što bu­de­te ra­di­li u ži­vo­tu tre­ba da bu­de od­raz va­še do­bre vo­lje. Do­zvo­lje­no vam je da ra­di­te što god vam je vo­lja. Je­di­no o če­mu bi tre­balo da vo­di­te ra­ču­na jeste da ono što ra­di­te ne po­vre­đu­je i ne na­no­si šte­tu ka­ko va­ma sa­mi­ma ta­ko ni lju­di­ma niti sre­di­ni oko vas.

Že­lja mi je da vam ne­ka­ko pre­ne­sem svo­ja za­pa­ža­nja i uti­ske po­sle mno­go ži­vot­nih uspo­na i pa­do­va. Za mo­jih 56 pri­lič­no di­na­mič­nih go­di­na shva­tio sam da u ži­vo­tu ne mo­ra­te ni­šta. Po­želj­no je da bu­de­te ži­vi, a sve dru­go je stvar iz­bo­ra i za­do­vo­lja­va­nja po­tre­ba. Da se od­mah raz­u­me­mo, ne pro­pa­gi­ram le­njost, ma­da ne osu­đu­jem ni one ko­ji su ta­kvi.

Lič­no spa­dam u one ko­ji vo­le da ra­de i ka­da spa­va­ju. Pred­sta­vim se­bi pro­blem pred spa­va­nje, pa pu­stim pod­sve­sti da ga u to­ku sna re­ša­va. Ali to sam ja, me­ne pri­vla­če mi­ste­ri­je, za­go­net­ke, sve ono što je ne­do­volj­no is­tra­že­no. Pro­me­nio sam go­mi­lu za­ni­ma­nja i još vi­še ho­bi­ja i uvek ra­dio ono što vo­lim. Ta­ko da i ne mo­gu da ka­žem da sam ra­dio. Jer, ka­da čo­vek ra­di ono što vo­li, on se ne uma­ra. Ta­ko, na ne­ki na­čin, u stva­ri i ne ra­di, ne­go se za­ba­vlja!

E sad, ne­što od to­ga mi je obez­be­đi­va­lo i eg­zi­sten­ci­ju, ali mi to ni­ka­da ni­je bi­lo pre­sud­no u oda­biru ono­ga če­mu ću se po­sve­ti­ti. Oda­bir je uvek vr­šio ne­ki unu­tra­šnji ose­ćaj, ko­ji me je na­go­nio da ne­što is­tra­žu­jem. Upra­vo zbog to­ga, ži­veo sam i ras­ko­šno sa do­sta nov­ca, ali i bio na ru­bu eg­zi­sten­ci­je. Ta­ko da mi ni­ka­da ni­je bi­lo do­sad­no. Iz sve­ga sam ne­što na­u­čio i do­bro se za­ba­vio.

Mi ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­jem se svi tru­de da vas na­te­ra­ju na ne­što, te mo­ra­te ovo, te mo­ra­te ono, mo­ra­te da se me­nja­te. Ni­je tač­no! Ne mo­ra­te ni­šta! Mi smo pr­ko­san na­rod, ina­dži­je i ako me na ne­što te­ra­te, e ja to ne­ću, pa ma­kar i na svo­ju šte­tu. Ne tvr­dim da je to do­bro, ni­ti po­želj­no, ne­go sa­mo kon­sta­tu­jem da sam to ja, a tu cr­tu pre­po­zna­jem i kod mno­gih dru­gih sa ovih pro­sto­ra.

Ne tvr­dim da je to do­bro, ali ne vi­dim ni da je lo­še. Ot­por si­li i mo­ra­nju go­vo­ri da smo još uvek za­dr­ža­li ele­men­te slo­bo­de. A gde ima slo­bo­de ima i lju­ba­vi, jed­no bez dru­gog ne ide. Sva­ka si­la ne­mi­nov­no stva­ra ot­por. To je fi­zi­ka, za­kon ak­ci­je i re­ak­ci­je. Je­di­na si­la ko­ja mo­že natera­ti slo­bod­nog čo­ve­ka da se pre­da bez pru­ža­nja ot­po­ra jeste si­la lju­ba­vi. Na sve dru­go slo­bo­dan čo­vek od­go­vo­ri­će si­lom ot­po­ra.

Ovu knji­gu pi­šem za one ko­ji že­le da ži­ve što du­že i što lep­še. Za one ko­ji že­le da ži­ve bez be­sa, ljut­nje i stre­sa, sa po­vre­me­nim is­pa­di­ma ko­ji ži­vot na­pro­sto či­ne za­ni­mlji­vi­jim. Za sve one ko­ji že­le da bu­du ne­ko ili ne­što. Za one ko­ji bi vo­le­li da ima­ju ne­kog. Za one ko­ji se ne pla­še da bu­du deo ne­čega ili se pla­še, ali bi vo­le­li to da pro­me­ne, a mo­žda čak i ne zna­ju da li to že­le.

Podeli
Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *